Krevetac nije potpuno sastavljen, već stoji onako polunamešten, prazan. Pored njega na stočiću je mala brojanica koju je suprug kupio tog dana kada sam se porodila. Sve je i ostalo onako kako je bilo baš tog dana. Ali to za mene više nije bila ista soba, isti stan. Taj osećaj je vremenom nestao. Fizički mi je bilo lakše da se oporavim od operacije kad sam konačno bila kod kuće, sa suprugom. Samo su me taj polunamešten krevetac i mala brojanica ubijali. Izbegavala sam da gledam u njih, kao da nisu na samo korak od mene. Tada su za mene predstavljali sve ono što se desilo, sve ono što nas čeka ili možda ne čeka. Sve loše misli kao da su se skupile oko tog nedovršenog kreveca i ledbele nad njim kad god ga pogledam.
Došao je dan kada sam konačno mogla da idem da vidim svoju bebu. Po prvi put. Pre nego što smo krenuli, suprug je shvatio da je došlo vreme da mi kaže istinu: koliko je beba loše, koliko su joj šanse davali, koliko je bleda i slaba jer je izgubila na težini. “Samo sam želeo da znaš pre nego što ti doktori kažu. Nisam želeo da ti kažem sve dok si bila u bolnici, bilo mi je bitno da se i ti oporaviš.” Razumem ga, to mi je davalo snagu. “I sada mora da bude tako! Biće ona dobro, svi u bolnici su mi tako rekli”, govorim, kao jaka sam.
Čovek ne zna koliko snage ima dok strah na vrata ne pokuca. Taj put od automobila do ulaza u Institut za majku i dete pa sve do lifta, kao da je trajao satima. Sporo smo se kretali i zato što ja nisam mogla brže da hodam. Zatim, čekanje lifta po nekoliko minuta, čekanje ispred odeljenja da nas puste, iako je vreme poseta odavno trebalo da počne. I ono najteže: čekanje doktorke da dođe i kaže šta ima o stanju vaše bebe. I tako svaki put, svakoga dana. Mesec dana. Taj moj prvi put do šestog sprata bio je najsporiji. Kada smo ušli u hodnik Instituta, činilo mi se da svi oni ljudi i njihova deca, sve sestre i lekari, trče, jure, ne vidi im se oblik tela koliko se brzo kreću. I u svom tom njihovom ubrzanju stojimo suprug i ja. Ucveljeni koračamo polako do tog šestog sprata, na kojem se nalazi Odeljenje intenzivne nege.
Ne mogu da nabrojim koliko emocija sam osetila istovremeno kad sam je prvi put ugledala. Sreća, tuga, uzbuđenost, zbunjenost, izmešane sa stezanjem u grlu i naviranjem suza. Više ništa nisam mogla da čujem ni vidim, osim tog inkubatora i pištanja aparata na koji je bila priključena. Tada je bila tako majušna, bespomoćna, bleda. Bol me je savladao i pre nego što sam je po prvi put dodirnula. “Nemojte plakati”, govori mi jedna sestra umiljatim glasom. “Ona to oseća. Pričajte joj, da zna da ste tu. Njima to znači. Evo, otvoriću i drugu stranu inkubatora da je i tata pomazi.” Posle iskustva u bolnici u kojoj sam se porodila, bila sam iznenađena ljubaznošću i brigom kako doktora tako i sestara na Institutu (zbog toga i navodim ime ustanove). “Dobar dan. Ovako, vaša beba je stabilno. Za sada dobro prihvata antibiotike koje joj dajemo. Još uvek ima povišen CRP, pluća joj nisu potpuno dobro i ne može sama da diše, pa je na aparatu. Pije lekove i za zatvaranje rupa na srcu, ali očekujemo da će to biti u redu. Ovih dana radimo ultrazvuk glave, abdomena i ponovo srca”, govori nam doktorka. “A ne zna se kada će biti skinuta sa aparata”, pita suprug. “Ne možemo to da znamo. Ona ne može sama da diše. Znate šta, pored svih lekova koje ona prima, njen najveći lek je vreme. Znači, ona je rođena prerano, jako je bolesna i potrebno joj je vreme.”
“Je l’ imate možda još neko pitanje”, pita ona gledajući u mene. Samo sam odmahnula glavom i pokazala joj mimikom Hvala. Grlo mi je toliko stegnuto da ne mogu ništa da pričam, ne mogu više ništa da slušam. Sledećeg dana je naša Sofia bila bolje. Dobila je na težini, počela je pomalo da diše sama i pomalo da pušta glas dok plače. Nada se probudila, raspoloženje se podiglo, odmah smo javili našim porodicama dobre vesti. Sutradan smo brže stigli do šestog sprata. Nekako je i lift brže stigao i poseta ranije počela. Međutim, vesti opet nisu bile najbolje. Anemija, transfuzija, mučenje sa disanjem… I tako svakoga dana: danas dobre vesti, sutradan opet nešto nije u redu. Počeli smo da se bojimo da govorimo drugima kako je Sofia i prestali da im šaljemo njene slike. U teškim trenucima čovek neretko postane sujeveran. Svima smo govorili isto – Stabilno je. Ništa nije postojalo za nas osim puta do šestog sprata i tih sat vremena sa bebom. Sve osim toga je neizvesnost, plakanje krišom jedno od drugog i, za mene, učenje. Želela sam da završim misiju koju smo Sofia i ja započele dok je bila u stomaku, da diplomiram. Učila sam mnogo, to mi je bio beg od realnosti.
Nakon nedelju dana, konačno dobre vesti: Sofia sve više diše sama i postavljena je na neinvazivnu ventilaciju (koja, za razliku od invazivne, ide samo na nos). Od toga dana, stalno su nam govorili: “Probaćemo da isključimo da vidimo da li će moći sama da diše”, ali ona je još tri nedelje nakon toga ostala na neinvazivnoj ventilaciji. Za to vreme je imala i sekret na plućima, što joj je dodatno otežavalo disanje. Bila je jako bleda, sitna, ali je imala neku vidljivu borbenost, neki inat u sebi. Ili se bar nama tako činilo. Svakoga dana smo je mazili, pričali joj, radovali se njenim pokretima. Način na koji je sklanjala ruku kad god bismo je pomazili po njoj, a volela da je milujem po nogicama. Način na koji je pomerala levu nogu sa sve teškom longetom, kao da je i nema. Kako je pomalo buntovno pokušavala da izvuče cevčice aparata iz nosa. Sve nas je to radovalo, jer to je tada bilo sve što smo delili sa njom.
“Prgavica je”, kaže sestra uz osmeh. “Plače, vrišti, mora prvo kod nje da se dođe pa tek onda kod ostalih beba. I buni se kad se presvlači, danas smo se posvađale.” Smejem se, ali mi istovremeno nije do smeha. Mi je do tada još uvek nismo čuli kako plače. Nikada. Kada ću ja da je presvlačim? Kada ću da je držim u naručju? Kada će izaći iz inkubatora? Na početku prostorije u kojoj je bio njen inkubator stajao je krevetac. Tu su bebe smeštane nakon inkubacije, a nekoliko dana posle toga bi bile prebačene na Odeljenje za neonatologiju. I to je značilo da je sve u redu, da će uskoro biti puštene kući. Danima smo gledali kako bebe dolaze i odlaze nakon najviše nedelju dana. Pitali smo se kada će Sofia da bude prebačena u krevetac. “Potrebno je vreme, moramo da budemo strpljivi”, govorili smo jedno drugom, ali je strpljena bilo sve manje. Poglede utehe delili smo sa parom čija je beba bila u inkubatoru pored Sofiinog. “Svi odlaze, samo mi ostajemo”, izgovara mi ta žena, izgubljenog i tužnog pogleda. “Da. Ma, i naše bebe će uskoro, videćete”, govorim joj, ali ni ja ne verujem sama sebi.
Jednoga dana, osetila sam neko čudno uzbuđenje. Bila sam opuštena nakon dužeg vremena. Kao da sam predosetila. Kako smo se približavali prostoriji sa inkubatorima, odmah sam pogledala u čuveni krevetac. “Je l’ je ono Sofia”, pitam supruga iako sam sve više ubeđena da jeste. “Stvarno? Čekaj, ne, idemo prvo do inkubatora.” Čisto da nam se opet ne sruši sva nada, otišli smo prvo do inkubatora. “Vaša beba je u krevecu”, govori nam sestra sa širokim osmehom na licu. Opet naviranje suza, ali ovoga puta radosnica. Sofia, u roze štramplici koja joj je bila poprilično velika, spavala je mirno i spokojno. “Sedite, da vam je dam u naručje“, govori sestra. Ukočila sam se i zaledila. Bojala sam se da je ne povredim, jer je bila tako mala i krhka i imala je sondu preko koje su je hranili. Najzad sam držala svoje dete u naručju. Prvi put, mesec dana nakon porođaja.
“Ja ne umem da je držim. Ne umem ni da je podignem. Je l’ si video kako sestre to olako rade, ja to nikada neću moći”, govorim suprugu kroz suze, u kolima na putu do kuće. Osećala sam se nesigurno, prvo mi je dete, bila je jako bolesna, umem li ja sve to što treba da se radi? Nisam mogla da dočekam sutradan, da probam sama da je podignem i budem malo opuštenija. Međutim, nismo mogli da je uzmemo u naručje toga dana. Opet je bila loše: ubrzano disanje i puls. Otišli smo kući tužni, razočarani, besni na život. “Koliko će još ovo da traje”, pitam samu sebe u tišini našeg kupatila dok se gledam u ogledalo. Tih mesec dana koliko je Sofia ležala na šestom spratu činili su se kao godina. Taj prokleti septembar 2017. nikako da se završi. Nestrpljenje je postajalo veće od kako je Sofia prebačena iz inkubatora u krevetac. Koliko će još ležati na šestom spratu?!
Krajem septembra, položila sam i taj poslednji ispit i diplomirala. Toga dana su nam rekli da će Sofia biti prebačena na Odeljenje za neonatologiju, na četvrtom spratu. To je to, još jedan korak do kuće!
Napomena: Fotografija je iz lične arhive i ne može se preuzimati.
Supermama 